Данас ми се догодило нешто што ни у сну нисам помислио да може да ми се деси.
Долазим на факултет, чекају ме незадовољни студенти, чујем по које звиждање, незадовољство упућено мени, и чујем по некога од њих ,,хајде студент продекане дођи сада овамо” прилазим им наравно, поразговарам са некима од њих, а онда ми један колега студент прилази, почиње разговор са мног и каже ми:
,,сумњив си нам ти много”
Рекао је то са таквим тоном и незадовољством, да сам после тога могао очекивати само батине неке вечери у граду. Покушао сам да му се оправдам и да му докажем да све што радим радим само у интересу студената и да не желим студенте да оштетим. Није вредело, поновио ми је неколико пута још ту исту реченицу:
,,сумњив си нам ти много”
Нисам му могао замерити, уши су му биле напуњене неким неистинам од оних који ме не познају, а и сам ме није познавао. Гледао сам около да видим има ли некога од мојих колега са одсека или можда оних са којима сам у средњој школи био (којима сам и Председник одељења био, а и представник у Ђачком парламенту), да му кажу ко сам и какав сам. Њих није било.
Пошао сам ка деканату на састанак, добацивали су студенти са протеста мени:
,,где ћеш где бежиш сада”
Вратио сам се и рекао им наравно. Након састанка у деканату, када је и Декан потписао оно што сам ја и објављивао на интернету, о чему су они мислили да износим неистину и да желим да смирим студенте како би рудководство факултета било на добити, вратили смо се сви ми студенти који смо на састанку били, ја сам задњи дошао због неких обавеза у Деканату. Колега је већ читао студентима потписану одлуку, видео сам задовољније студенте. Стао сам по страни, да видим њихову реакцију. Онда ме је онај исти колега коме сам био ,,сумњив” рекао:
,,дођи Миланче овамо и ти си заслужан за ово”
Стао сам поред њега, а он ме загли као брата. Срце ми је било пуно, знао сам да сам успео. Насмешисмо се обојица и рекох му:
,,јел ти више нисам сумњив?”
Наставили смо ту код факултета још мало да се шалимо и онда смо углавном сви задовољни пошли
Ово је нешто што сам ја почевши разговоре са руководством и желео да се деси. Да неким неодмереним протестима руководство не наљутимо, него полако кроз разговоре да дођемо до решења којим би и ми студенти, а и руководство били задовољни.
На крају свих ових деешавања, једно велико искуство је иза мене. Ако радите нешто без фолирања, искрено, ма колико вам на почетку звиждали, морате наставити даље, јер тек након резултата долази аплауз.
Објављено од стране Милан Стојановић 
